21. век је донео веома ужурбан начин живота. Уз свеприсутност интернета, односно информација, човекова свакодневница је постала испуњена са мношто додатних активности. Наравно, и последица.

Најучесталији одговор на нови стил живота је мултитаскинг, данас веома популран и привлачан. Захваљујући њему постижемо урадити далеко више поштујући понекад и нереалне рокове. Као студент сам прилично практиковао овај начин рада, који ми је доносио сјајне резултате, али и убеђење да је пренатрпавање календара одговор на све изазове.

Завршавајући прву годину факултета схватио сам да помоћу мултитаскинга остварујем само краткорочне циљеве, те да ми не остаје много простора за даљи напредак. Истина је да сам давао по 4-5 испита у року, и да су само две оцене до тада биле мање од 10ке, али знање које сам стекао је било недовољно. Управо због тога сам одлучио променити свој приступ и одрећи се мултитаскинга.

Ефикасност и привидна продуктивност које сам осећао су заслепиле моје дугорочне циљеве. Жонглирајући међу предметима, затрпан у колоквијумима и испитима, нисам стизао да нешто заправо научим и савладам. Баш насупрот, постао сам трениран да брзо репродукујем градиво и готово га још брже заборављам. Ипак, на моју срећу поред факултета сам програмирао редовно на пројектима који су ми били занимљиви, давајући им пун фокус.

Као што рекох, у другој години факса сам се одлучио посветити материји, а не само испуњењу академске обавезе. Испрва ми је било теже, просечно време спремања испита је порасло готово три пута, али сам градиво усвајао те га примењивао и у периоду после положеног испита.

Монотаскинг, како сам га назвао, је решио неке од основних проблема мултитаскинга, као што су:

  • лоше одређивање приоритета, што сада сматрам једном од кључних особина продуктивности,
  • губитак квалитета,
  • одлагање,
  • фокус на завршавању, а не на учењу и сл.

Током мултитаскинга сам неретко давао исте приоритете свим задацима, што је заправо једна од кључних грешака. Радећи ово коцкао сам се са роковима, често завршавајући неке обавезе тек толико да буду готове. Док данас сваком задатку посветим пажњу, не расипајући фокус. Овиме сам дошао до доста квалитетнијих решења, без потребе да се касније враћам и поправљам потенцијалне пропусте који се јављају код мултитаскинга и лоше приоритизације.

Тако да могу закључити да ми је мултитаскинг давао привид у погледу времена и постигнутости. Оно што је изостајало су дугорочна испуњеност после квалитетно одрађеног задатка и новоусвојено знање, као последица недостатка фокуса. Самим тим прелазак на монотаскинг ме је излечио од прегорености, која ми се дешавала раније. Имао сам неретко осећај безвољности и недостатка енергије. Сећам се да сам после пет датих испита у року две седмице ленчарио пунећи батерије, без воље да радим ишта друго. Насупрот томе у последњем року сам дао четири испита, која сам спремао дуже и темељније, али једва чекајући идући изазов.

Како год, мултитаскинг није у потпуности црн, као и ништа у животу. Свако од нас га је искусио и опет ће бити његова жртва. Још доста пута ће нас спасити од силних обавеза, али и учинити нас прилагодљивијим разним непредвиђеним околностима.