Већ дуже време планирао сам започети серију постова о Python-у, где бих кроз 10ак чланака прошао основе и добре праксе овог програмског језика. Данашњи чланак и званично отвара поменути поход.

Нећу одмах кренути на техничке детаље, већ ћу прво проћи примену и неке занимљивости да би од идуће објаве ушли у Python свет са одређеним предзнањем.

Гвидо ван Росум, творац Python програмског језика, започео је његово стварање децембра давне 1989. године. Као и већина пројеката, и Python је првобитно био замишљен као хоби пројекат, пошто је Гвиду требала занимација за време Божићних празника. За основу је изабран ABC језик, коришћен привенствено уз Amoeba оперативни систем. Управо на основу њега је настала Python синтакса, коју сматрам најелегантнијом у свету програмских језика. Пример ABC функције која враћа речи у документу можете пронаћи испод:

HOW TO RETURN words document:
   PUT {} IN collection
   FOR line IN document:
      FOR word IN split line:
         IF word not.in collection:
            INSERT word IN collection
   RETURN collection

Само име језика изведено је из BBC-ове емисије „Monty Python’s Flying Circus“, чији је Гвидо био велики фан, а ,такође, хтео је јединствено, памтљиво и помало тајновито име за своју иновацију.

Прву верзију новоствореног језика јавност је коначно угледала 1991. године. Већ тада код у Python-у је био доста краћи у односу на C и остале језике. Данас, Python је израстао у програмски језик опште намене високог нивоа. Такође, уз њега се могу додати атрибути попут скриптерски, интерпретирани, објектно-оријентисани, функцинални.

У једном од претходних чланака (на овом линку) можете пронаћи зашто Python синтаксу сматрам најлепшом.

Филозофија самог језика грађена је око PEP 20 (The Zen of Python) смерница. Да бисте приказали ове смернице у Python Shell-у довољно је извршити наредну команду:

import this

Добићете идућу листу смерница, коју препоручујем да прочитате пажљиво, јер њена примена је шира од самог Python-а.

The Zen of Python, by Tim Peters

Beautiful is better than ugly.
Explicit is better than implicit.
Simple is better than complex.
Complex is better than complicated.
Flat is better than nested.
Sparse is better than dense.
Readability counts.
Special cases aren't special enough to break the rules.
Although practicality beats purity.
Errors should never pass silently.
Unless explicitly silenced.
In the face of ambiguity, refuse the temptation to guess.
There should be one-- and preferably only one --obvious way to do it.
Although that way may not be obvious at first unless you're Dutch.
Now is better than never.
Although never is often better than *right* now.
If the implementation is hard to explain, it's a bad idea.
If the implementation is easy to explain, it may be a good idea.
Namespaces are one honking great idea -- let's do more of those!

Као што сам и на самом почетку текста написао, ово је увод у серију чланак о Python-у. Већ у следећем чланку можете очекивати нешто о основној синакси, као и о типовима. До тада, stay Pythonic 🐱‍👤!