Пре неколико година тежио сам ка томе да постанем перфекциониста, сматрајући то идеалним путем кога сви требамо следити. Међутим, данас је моје мишљење на ову тему потпуно другачије.

Трудећи се да будем перфекциониста, радећи сваки задатак „савршено“ до последњег детаља, уочио сам да моја продуктивност опада. Обично би се десило да пробијам себи постављени рок, одгађам завршетак пројекта, улазећи у зачарани круг. Сматрам да управо то најбоље описује перфекционизам, тежење ка савршенству које не постоји. Задаци, које перфекционисти преузимају, трају далеко дуже од очекиваног и у неким случајевима ни не буду завршени.

Сам овај процес доводи и до стреса, јер бринући се о детаљима распемо фокус са задатка на мноштво малих делића, што нас додатно оптерећује те нас у неку руку наизглед велика количина недовршеног посла гуши. Под стресом нам страда и креативност, одбијамо сагледати нови приступ, јер он више није сигуран и могао би нарушити слику коју смо створили и која тежи ка савршенству коме никада неће прићи. Такорећи, наше стваралаштво је изгубљено под притиском непреузимања ризика.

Журећи да стигнемо нереалан циљ постајемо превише субјективни, примајући све к срцу. Критике које су нам упућене не сагледавамо на прави начин, већ се боримо против њих. Све ово нас исцрпљује, а времена за одмор немамо јер рок је ту, а ми смо и даље незадовољни детаљима.

У првој години факултета био сам у сличној ситуацији. Одбијао сам послати завршен пројекат сваки дан дотерујући код, који није постајао ефикаснији, већ је само бивао написан на други, а опет идентичан, начин. Готово седам дана се то понављао пре него што сам га послао асистенту. На моју срећу, перфекционизам ме коштао само стреса те сам се после овог искуства опаметио и окренуо продуктивнијем приступу.

Погледајте и остале чланке о продуктивности на овом линку.